Рецензије

Албум „Чекајући Есхатон“

Београдски бенд „Есхатон“ жанровски се може сврстати у типичан heavy metal, с тим што има уплива power i epic звука. Доста heavy бендова данас у свету држи се неке устаљене формуле приликом стварања костура песама, пригрљујући једну врсту шаблона где чак и гитарске соло деонице не остављају јачи печат. Руку на срце, „Есхатон“ није такав, те нуди стварно леп слушалачки доживљај.

Албум „Чекајући Есхатон“ започиње веома лепим истоименим инструменталом који већ на самом почетку ставља слушаоцу до знања да неће добити неко енергично издање, али сама конструкција је интересантна, држи пажњу - све је то лепо упаковано у скоро сат времена.
Права је штета што друга песма, „Трубе Јерихона“ не удара много јачом силином из звучника, пошто је идејно и аранжмански (као и остатак албума) веома, веома добра.

Наиме, бубњеви у већ поменутој песми, као и код неколико других, делују некако преслабо, танко, недоречено, док су код неких сасвим коректни. Кажем „коректни“ без намере да увредим бубњара, већ чисто да нагласим да су могли да имају мало више „беса“ у себи како би се тиме надоместио недостатак настао због слабије продукције у односу на остале инсрументе.

Други део ритам секције – бас, је такође заслужио више пажње. Може се чути да је присутан, јасно даје до знања да је великом броју песама одличан ослонац и да би без његових уникатних деоница цео албум био празан, те је због тога штета што је његов звук помало анемичан онда када то не би смео да буде. Чује се ударање жице, осети се да ту има душе, али бас мора бити разазњивији и гласнији, са пуним звуком, чак и када гитаре бриљирају.

Кад већ помињем гитаре, heavy metal сладокусци ће на овом албуму наћи све што им је потребно. Посебно бих истакао солаже које пресецају све песме и које су одличне. Са те стране је албум потпуно бриљирао. Не желим да ово звучи као да ниподаштавам све остало одсвирано, већ једноставно желим да истакнем један велики плус.

Клавијатуре су сасвим лепо легле у целу концепцију, одлична су противтежа осталим инструментима у лаганијим песмама и добра потпора у оним бржим, мада су у неким тренуцима својеврсни „deja vu“. То није нужно лоше, већ једноставно делује као да се играло на сигурну карту, на нешто што без проблема пролази. Није у питању мањак инвентивности, већ нешто од чега „болују“ многи бендови током стварања песама за први албум.

Посебно ми се свидео вокал. Право освежење је чути бенд из овог жанра, где певач не покушава да квази-фалсетом доминира звуком. Комбинација певања и делимичног појања је леп детаљ на албуму, што само употпуњава саму причу коју „Есхатон“ казује. Било би добро да је мало више пустио глас у неким деоницама и тако дао на оштрини стиховима.

Нећу улазити у анализу текстова, пошто сматрам да би то донекле било неумесно – верска осећања су ствар појединца и ту се не треба мешати, нити прстом показивати. Свиђа ми се што су сви на српском језику, ритмични и пре свега искрени – писани из срца. За тако нешто имам само речи поштовања. Некоме ће се бенд „Есхатон“ баш због своје теолошке тематике свидети, друге ће то пак одбити. Сваком своје, што би се рекло. Но, треба имати на уму да с времена на време вреди чути и преслушати нешто другачије...

Албум затвара инструментал „Отпуст“ (праћен још једном, бонус нумером) у коме се могу чути варијација теме из песме „Алилуја“. Комбинација акустичних гитара и клавијатура и њихово преплитање је одлично замишљено и одсвирано.

Што се самог физичког издања тиче, у питању је веома леп digipack, са пратећом књижицом са текстовима (и њиховим преводом на енглески језик) основним информацијама о албуму и члановима бенда.

Песме фаворити са албума „Чекајући Есхатон“:
„Трубе Јерихона“, „Светиње светима“, „Машина“ и „Алилуја“.

Антонио Јовановић, Decembar 2015.
извод: HellyCherry Webzine


I really want to hear more from Есхатон.

I’ve written some pretty harsh words on the Metal-Archives before about bands toeing the line between heavy metal and hard rock (Lordi, Sabaton), but I also realise that there are bands out there which can keep their balance and deliver a sound which not only doesn’t sound listless or brain-dead, but actually manages to entertain, surprise and get the noggin bobbing. Heaven Rain’s Second Sun was particularly superb. But Есхатон from the next country over is a completely different beast altogether. I’m reluctant to call it ‘hard rock’ at all – there’s very little of the flashy showmanship on display here that one sees with Heaven Rain (let alone Lordi or Sabaton). No guitar wank, no vocal frills, no ‘tonight’s or ‘woman’s or broken hearts.

The closest thing I can compare it to, perhaps unsurprisingly, is the early work of Saviour Machine. It may be Hadži Nikola Mijović’s bombastic, melancholic Eric Clayton-like vocal delivery – slammed down on the same tectonic baritone register. Or it may be the introspective, symbolic and Biblical-themed lyrics. Or it may be the stately gothic atmosphere that the instrumentation provides on most of the album, with some occasional classical and industrial elements thrown in. Most likely it’s a good healthy mix of all of these things. But it compares quite favourably. On the whole, though, Чекајући Есхатон has a thicker sound to it than Saviour Machine’s I and II, one which seems to have picked up some Sabbathy proto-doom elements in the rhythm guitar especially.

The gothic / heavy / doom approach works quite well for the most part, and most of the thirteen tracks stick to the wine and red meat of the style. Even for the more up-tempo songs like ‘Trumpets of Jericho’ (‘Трубе Јерихона’), the guitar-drum pacing seems like it is made fit to bolster the soulful, richly-textured vocals; the result, surprisingly, is not really a high-energy cruiser but a reflective, slightly sad but oddly uplifting meditation. The keyboards and guitars just deliver the energy needed to direct your gaze upwards and outwards. The same sort of dynamic applies to the speedy, power-metallic ‘Machine’ (‘Машина’) and ‘Cross’ (‘Крст’), though the instrumentation is a bit more spare, a bit more meandering on these tracks. There’s something of a deeper shade of purple or a blacker shade of Sabbath, if you will, something a bit more classic-rockish in texture (with even a bit of ‘70’s psychedelia, complete with the wa-wa pedal work in the opening riff and the guitar fuzz in the bridge) in tracks such as ‘Alleluia’ (‘Алилуја’), which makes itself only occasionally felt elsewhere. It’s not Ogre or The Sword or Orchid or anything of that nature, of course, but it manages to carry something of that influence over.

And then you’ve got the quasi-industrial sounds of ‘Holiest Saints’ (‘Светиње Светима’), which goes completely for broke on the doom elements: spell-binding, slow-grinding, crushing, delivered with organs and tolling church bells, which (if not for the reverbed clean vocals) would call to mind something like early Totenmond. This gothic-industrial atmosphere is reprised more subtly in the ballad ‘Behind the Door’ (‘Иза Двери’), where the keyboards and the creeping bass line really keep the song interesting and relistenable. Listening to these songs one is given the distinct impression of wandering alone amidst haunted and long-forgotten crypts, with just enough light from above to make out the vertigo-inducing height of the ceilings.

The only tracks which bring to my mind any sort of hard-rock element are ‘Judgement Day’ (‘Судњи Дан’), ‘You’ (‘Теби’) and ‘Between Adam and Christ’ (‘Између Адама и Христа’), and then only more because of the breezy guitar work. On these tracks Mikolić’s vocals actually tend more toward a smooth, soft-rock melodic styling, particularly on ‘Judgement Day’ and ‘You’ which belies the bent of both the rest of these tracks and the rest of the album. The choruses of these tracks are really the sole points on the album to which I can point where his obvious talents in creating a deep, rich atmosphere à la Eric Clayton seem a bit wasted. Across the entirety of the album, the voice really makes the whole thing work: operatic and bombastic whilst remaining sincere. Never is the line crossed into grated-cheese Powerwolf territory. If there is one truly consistent element on this album, The Voice is probably it. Otherwise, Чекајући Есхатон goes in several different directions at once, any one of which could be made to work effectively and several of which work very well together as demonstrated.

Again, much like early Saviour Machine, this is not really a headbanging album. You’ve got gothic, doom, industrial, retro-psychedelic, soft-rock and traditional heavy metal influences on here in spades, but they’re not deployed in a manner meant to give you an easy listen – they are meant to call attention and reflection to the lyrical content (all in Serbian). It’s not my usual fare at all, but in a way it’s oddly satisfying. For a full-length debut, Чекајући Есхатон is very high-quality; it does exactly what it’s supposed to do and it does it with aplomb. As I said before, I’d gladly hear more from Есхатон.

17 / 20

Matthew Cooper, May 1st 2014.
извод: Encyclopaedia Metallum


Маестрално остварење, што се мене тиче, јер заиста нисам очекивао нешто овако на домаћој сцени, и морам признати да сам најпријатније изненађен. Од продукције, и даље, преко инструменталних бравура, и то можемо слободно рећи, па све до вокалних деоница и слагања гласова Есхатон је показао да и у овој земљи може да се направи врло озбиљан и репрезентативан heavy metal албум, а поготово ако узмемо у обзир да је јако тешко направити озбиљан хришћански рок албум онда све ово што је речено још додатно добија на тежини. Заиста, специфична тежина овог албума заиста је немерљива у садашњем тренутку.

Најјачи утисак на мене је оставила песма Алилуја која заиста доноси један озбиљан филозофски приступ што се тиче текста и засигурно ће остати записана у времену, и оном времену које тек долази, јер је ово заиста једна ванвременска песма.

Свака част!

Аца Селтик
3.мај 2013.


После преслушавања доступних клипова албума групе "Есхатон", дрзнух се да изнесем своје мишљење, на основу ово мало информација што сам добио непотпуним увидом у уметничко дело. Ово наравно није у реду, првенствено према самом делу а и према аудиторијуму, али имам потребу да нешто о истом кажем јер се ради о веома интересантном културном преседану.

Прво морам да напоменем да ја нисам неки нарочит познавалац хеви метала, али оквирно познајем тенденције у овој врсти музике до пре неких 15 година, када сам пратио дешавања на овој сцени. Поред тога у последње време сам доста слушао британску групу Iron Maiden, и мишљења сам да су њихова последња три албума огроман искорак (на боље, наравно) у односу на било шта што је овај музички правац до сада изнедрио.

Доминантни утицај на звук групе "Есхатон", како ја то видим је управо британски мелодични хеви метал. И он је у њиховом случају вешто и квалитетно интерпретиран на ваљаном музичком, свирачком али и ауторском нивоу. Оно што је наравно највеће освежење и надоградња на ову основу су текстови са директним православним темема, успут буди речено много боље и квалитетније написани него ли је то случај са њиховим западним колегама (чији су текстови не ретко готово имбецилни, без обзира на тему коју обрађују), те лаган утицај духовне и етно музике са ових простора.

Напоменуо бих да текстови инспирисани православљем далеко боље функционишу у комбинацији са овом музичком подлогом него неки ранији покушаји да се овакав начин текстописања укомбинује са, рецимо, ритам и блузом у случају Пратибрејкерса (који су, по мом мишљењу, најзначајниј српски рок бенд свих времена, искључио бих из ове констатације песму "Молитва" која је ремек-дело).

Да би одређено уметничко дело било вредно оно би требало да буде укорењено и савремено, да кореспондира са савременим, у овом случају слушаоцем, (немам снаге да напишем конзументом), али и да сведочи неке дубље, трајније и универзалније вредности, да буде повезано са културним наслеђем.

У свету музике са ових простора, по мом мишљењу, ово је за сада у потпуности пошло за руком македонској групи Мизар на њиховом последњем албуму Детето и Белото море, и донекле, такође, македонској групи Анастасија у неколико песама. Ово би преданим радом и напредовањем (музичким, духовним и интелектуалним) ускоро могло да пође за руком и групи „Есхатон“.

Оно што бих ја додао њиховом звуку је већи уплив етно (византијског!?!) утицаја, чак и додавањем традиционалних инструмената (мало гајди рецимо).

Оно што ваља напоменути је да су закључујући из предходних констатација „Есхатон“ први српски хеви метал бенд (њихови предходници са ових простора су били само хеви метал бендови из Србије), те су тиме они и најбољи и најзначајнији српски хеви метал бенд, што са само једним албумом није мало достигнуће.

Манделц Дејан
13.април 2012.лета Господњег


Оно са чиме се овде сусрећемо је хард рок одрађен на веома занимљив начин са упливима балканских етно мотива и благим прогресив елементима, не претераним стандардима рок солажа и веома добрим бас деоницама употпуњеним клавијатурским пасторалним пасажима.

Вокално извођење је можда и најсветлији моменат комплетног албума. Веома озбиљни аранжмани са понеком "удицом" од рифа лепо "возе" кроз цео албум.

Поред богато опремљеног дигипак издања у коме се налазе текстови, како на српском тако и на енглеском, могу се пронаћи и цитати из Светог писма тј. Библије, као и мени најзанимљивија Молитва за музичко стваралаштво.

Сама продукција је изванредно квалитетно одрађена, сви инструменти звуче прилично "живо" и "утегнуто".

Ово је једно одлично српско музичко остварење.

Max Butcher / 8
Часопис, Nocturne Music Magazine


Есхатон је састав чија је активност континуирана већ неколико година. Познаваоци дешавања на овдашњој неестрадној сцени знају да је концепт бенда орјентисан ка хришћанској и православној поруци, и да се ови момци веома предано, озбиљно и темељно односе према музици иза које стоје.

Како сам имао прилике да их чујем и у њиховој ранијој тзв. демо фази, морам да приметим, како су успели током времена да израсту у свирачки озбиљан акт, чије песме имају јасну ауторску и извођачку димензију, од малопре озбиљан поменути концепт, и на крају поруку, која не мора свима бити блиска или интересантна, али иза које они стоје апсолутно срцем, душом и што је најважније главом.

У овде чутом и присутном материјалу, Есхатон цитирају, или парафразирају поруке из Библије, Старог Завета, православних штива, а у позадини њихов стил апсорбује јасне елементе рока и метала, најчешће тзв. симфонијског приступа и уплива. На сваком "кораку" се осећа озбиљност у начину третирања аранжмана, као и самој реализацији, а што је веома важно бенд делује као уигран тим.

Техничка опремљеност CD-а такође заслужује похвалне епитете, реч је о digipack издању, са богатим booklet додатком, препуним информацијама.

Материјал је уједначен, и успели су да изгурају да од првих тактова до самог краја не изгубе "дах", или се пак идејно изгубе у понављајућим "фразама".

Мој персонални фаворит је трећа по реду тема/ода, "Светиње светима".

Биће интересантно видети на какву ће реално реакцију у јавности наићи Есхатонова порука, и колико ће група у будућности имати или не следбеника, и генерално присталица.

Бранимир Локнер
07.01.2012.


Прва нумера коју сам имао прилике да чујем на светској глобалној мрежи групе Есхатон била је Судњи дан. Она је била окидач и судбоносни моменат да се скромно осврнем на рад групе. Тај креативни музички израз који носи Судњи дан, комбинован са духовним и релиогиозним лирички тематским одабирима, у поплави разноразних музичких творевина данашњице, јесте зазвучао свеже, ново и другачије. Моја прва асоцијација на њега је била албумско остварање објављено пре пар година - Пјесме изнад истока и запада.

Друга степеница ка упознавању ове групе била је нумера Машина, која је музички већ нешто комплекснији, динамичнији и аранжмански дотјеранији рад.

Српски Есхатон, је озбиљан састав. Његово постојање у данашњем времену и деловање, вјерујем, уопште није случајно. Њихова иконографија и верујући тон, семантичка кошуља и изражајни код, одударају од класичне рокенрол приче. Домаће, наравно, а о светској да и не говоримо. Они подсећају на духовне корене, кроз своје деловање у садашњости они враћају у прошлост, истовремено подсећајући на будућност и вечност.

Они, предпостављам и не тврдим то, постоје због дана када ће-цитирао бих овде њихове истоимене америчке прогресивно металне колеге по гитарама и бубњевима-Бог решити судбине свих људи појединачно, према добру и злу свог земаљског живота.

У том смислу, нека тако буде!

Милан Б. Поповић
18.01.2011.